Позивамо Вас на промоцију књиге Визије будућности: Југословенски простор 1914-1918 у петак 7. марта у 18 сати (Дунавска 35).
О књизи:
Збирка докумената Визије будућности: југословенски простор 1914–1918, коју је приредио др Милош Војиновић, представља најважније програме, планове, декларације, резолуције, манифесте и меморандуме, које су током Првог светског рата стварали појединци пореклом са југословенског простора и његовог ближег окружења. Ова збирка представља све најважније, често дијаметрално супротне, визије будућности које су обухватале простор који ће по завршетку Првог светског рата припасти Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Поред материјала на српском, зборник доноси и преводе са једанаест других језика.
Приређивач:
Милош Војиновић је завршио основне студије историје на Филозофском факултету у Београду. За успех остварен током студија одликован је наградом студента генерације. Мастер рад, одбрањен 2014. године, објављен је као монографија под насловом Политичке идеје Младе Босне. На Хумболтовом универзитету у Берлину 2021. године одбранио је докторску дисертацију под насловом Наука за државништво: Британско царство и нове науке 1980–1920. У претходним годинама био је истраживач при Одељењу за историју Универзитета у Принстону, Немачког историјског института у Лондону, Центра за историју и економију Универзитета у Кембриџу и Колеџа за проучавање рада и животних циклуса у глобалној историји у Берлину. На Европском универзитетском институту у Фиренци „Макс Вебер“ био је истраживач. Области истраживања и истраживачке теме којима се бави су: историја науке, историја Балкана, глобална историја, историја фотографије.
Учесници у разговору о књизи који ће се одржати у Музеју Војводине 7. марта у 18 сати:
Михаел Антоловић (1975) историчар и редовни професор Универзитета у Новом Саду. Област његових научних интересовања јесте модерна историја Европе, историја историографије, теорија и методологија историјске науке. Стручно се усавршавао у Немачкој, између осталог и као DAAD стипендиста.
Аутор је три научне монографије (Немачка мањина у Војводини 1918-1941: друштво и политика (2017); Историографија и политика: интелектуална биографија Фридриха Мајнекеа (2017); Чедомир Попов: интелектуална биографија (2021)) те више десетина чланака и прилога објављених у домаћој и иностраној научној периодици. Уредио је неколицину зборника и приредио више књига, поред осталих и теоријске списе Арона Гуревича (2015), Георга Г. Игерса (2019), Штефана Бергера (2024) и Јована Б. Јовановића (2024). Преводи са немачког и енглеског језика.
Бранко Милановић је гостујући професор у Центру за постдипломске студије Универзитета града Њујорка (CUNY) и професор у Лондонској школи економије. Године 2019, именован је за почасног професора на катедри Ангус Медисон на Универзитету у Гронингену. Докторирао је 1987. на Економском факултету Универзитета у Београду дисертацијом о неједнакости дохотка у Југославији. Скоро две деценије радио је као водећи економиста у истраживачком департману Светске банке у Вашингтону, а овај посао је напустио да би се посветио писању своје књиге о глобалној неједнакости дохотка која носи наслов Одвојени светови (2005). Затим је био ангажован као виши сарадник у Карнегијевој задужбини за међународни мир у Вашингтону (2003–2005) и предавач на Универзитету Мериленд (2007–2013) и у Школи напредних међународних студија Пол Х. Ниче Џонс Хопкинс Универзитета (1997–2007). Био је гостујући професор на All Souls колеџу Универзитета у Оксфорду и Универзитету Карлос III у Мадриду (2010–2011).
Бранко се у свом раду превасходно бави неједнакошћу дохотка, како у појединачним земљама, тако и на глобалном нивоу, укључујући и преиндустријска друштва. Објављује чланке у многим часописима, између осталих и у The Economic Journal, Review of Economics and Statistics, Journal of Economic Literature, Journal of Development Economics i Journal of Political Philosophy. Часопис The Globalist је његову књигу Богаташи и сиромаси (2011) изабрао за Књигу године 2011. Његова књига Глобална неједнакост(2016) добила је награду Бруно Крајски за најбољу политичку књигу у 2016. години, а 2018. године и награду Ханс Матхефер за најбољу књигу у области економије, и преведена је на шеснаест језика. Бави се економским и политичким утицајем глобализације и уводи појам сукцесивних „Кузњецових таласа“ неједнакости. У марту 2018. године, Бранко је заједно са Маријаном Мацукато добио Леонтијеву награду за померање граница економске мисли за 2018. годину. Његова најновија књига Капитализам, сам објављена је у септембру 2019. године.
Ђорђе Ђурић рођен је 1971. у Јарку код Сремске Митровице. Студије историје започео је 1991. на Филозофском факултету у Новом Саду где је дипломирао 1995. Магистрирао је 2002. године са темом Политичка биографија Јована Жујовића. Докторску дисертацију Европски утицаји на нововековну српску историографију, од средине 18. до средине 19. века одбранио је 2010. године на Филозофском факултету у Новом Саду. Ради стручног усавршавања и историјских истраживања више пута је боравио у Немачкој и Русији, као стипендиста Руске академије наука, Гете института и Георг Екерт института. Од 1997. био је запослен у Матици српској као сарадник на пројектима Српски биографски речник и Српска енциклопедија. 2001. изабран је за асистента на Одсеку за историју на предмету Општа историја Новог века, где је и данас запослен у звању ванредног професора.
Ђорђе Ђурић аутор је две монографије самостално и три у коауторству, два школска уџбеника, више од 30 стручних радова (чланака, расправа, прилога), написао је преко 100 одредница у лексикографским издањима (Српски биографски речник, Српска енциклопедија, Енциклопедидија српског народа). До сада је учествовао на више од 20 научних скупова у Србији и иностранству (Скупови у организацији Матице Српске, САНУ, Руске Академије Наука, Института за историју науке из Санкт-Петрбурга, Георг Екерт института, Катедре за историју Универзита Коменски из Братиславе, итд.) Био је главни је уредник научног историјског часописа Споменица Историјског архива Срем од 2002. до 2016. године (уредио 15 бројева). Био је члан уредништва Српског биографског речника и Темишварског зборника Матице српске. Од 2012. до 2019. обављао је дужност генералног секретара Матице српске.