Сталне поставке

Дунавска 35

Археологија

Археологија на Сталној поставци Музеја Војводине представљена је у три дворане. Путем презентације највреднијих археолошких експоната допуњених савременим музеолошким принципима (реконструкције насеља и појединих објеката, фотографије, мапе, легенде) приказан је период од палеолита до касног средњег века. Наведена помоћна средства су коришћена за што боље дочаравање начина живота становништва, њиховог економског развоја, начина, сахрањивања, уметности и религије, од почетка насељавања човека на овим просторима.

Усамљени остаци најстаријег насељавања на просторима Војводине из периода палеолита (старијег каменог доба) презентовани су илустрацијама на зидној површини и артефактима из тог периода са локалитета код Земуна, Ирига, Вршца.

Период првих земљорадничких седелачких култура на овим просторима неолита (6000-3200. пре н.е.) који је систематски истражен, детаљно је приказан путем насеља, некропола и експоната разних привредних грана, уметности и религија. Носиоци овог периода су становници више култура и културних група (Старчевачка, Винчанска, Потиска, Ленђелска), истражених на простору Војводине (Доња Брањевина код Оџака, Старчево, Голокут код Визића, Гомолава код Хртковаца итд.).

У периоду енеолита тј. бакарног доба, на територији Војводине јављају се нови етнички елементи из северне Паноније је и Трансилваније са карактеристичним начином сахрањивања у хумкама (Батка, Војловица код Панчева). Ови степски елементи из јужне Русије и Украјине сматрају се првим траговима Индоевропљана, насељених током трећег миленијума пре нове ере (3200-2000. пре н.е.).

Културе бронзаног доба (раног, средњег и касног) настале су мешавином остатака материјалне културе староседелаца и нових елемената, што је карактеристика за све културне периоде на овим просторима (2000-950. пре н.е.). Започета производња металургије у претходном периоду усавршава се налазима у утврђеним насељима (Гомолава, Феудвар код Мошорина, Градина на Босуту) и начином сахрањивања спаљивање покојника.

Старије гвоздено доба (950-300. пре н.е.) карактерише развојни процес металургије гвожђа и бројна утврђена насеља као и продор нових култура на ове просторе (Басараби-Босут). Већи део истражених, утврђених насеља из овог периода (Калакача код Бешке, Градина на Босуту, Феудвар код Мошорина) приказани су богатим налазима материјалне културе. У јужном Банату, са далеких степа се јављају Скити, али без већих трагова материјалне културе до данас.

Почетак млађег гвозденог доба или латен, повезан је са доласком келтских племена на простор средњег Подунавља. Овај период, осим утврђених насеља (Врбас, Плавна) доноси и нове производне елементе појавом грнчарског кола и почетак ковања и употребе новца у трговини. Значајни су налази остава из Крчедина, као и оружја, оруђа, накита и керамичке продукције са локалитета Гомолава код Хртковаца, Обрежа, Врбаса и др.

Крајем 1. века старе ере и почетком 1. века н.е. започела су римска освајања овог дела територије провинције Паноније, чија је источна граница била на Дунаву. део лимеса у оквиру Војводине обухвата следећа утврђења и насеља: код Земуна (Таурунум), Нових Бановаца (Бургенае), Сланкамена (Ацуминцум), Сурдука, Чортановаца, Петроварадина (Цусум), Баноштора (Бонониа) и утврђење код Бегеча (Онагринум). На подручју Срема су, осим наведених утврђења на Дунаву, и два градска центра, Бассианае код Доњих Петроваца и Сирмиум (Сремска Митровица), који је током 4. века био политички, културни и економски центар провинције Паноније Секунде. Богатим налазима са досадашњих истраживања (Гомолава, Хртковци, Сирмију, Чортановци, Бешка, Свилош) дочаран је начин живота локалног и новодошлог становништва.

Посебно значајни налази из овог периода (4. век) су три парадна, позлаћена шлема из Срема и фреске из гробнице код Бешке. На простору Бачке и Баната истовремено се развијала материјална култура са карактеристичним налазима који су настали симбиозом римског утицаја, домородачког и источнопонтског (Зрењанин, Вршац, Бечеј, Врбас, Ада, Крстур).

Период касне антике и раног средњег века значајан је због све већих похода и удруживања разних варварских народа и племена са истока, на простору средњег Подунавља (Хуни, Гепиди, источни Готи, Словени, Авари и Бугари), који су допринели и распаду Римске империје. На овим просторима део племена се и стално населио формирајући своја насеља. За сада се налазе боље истражена насеља овог периода у Хоргошу, Падеју и Бечеју, а гробља у Бочару, Мокрину, Врбасу, Сланкамену, Челареву и Војки.

Доласком Мађара крајем 9. века формира се на простору целе Паноније Бјелобрдска култура, као резултат узајамних словенско-мађарских утицаја. Мађарским примањем хришћанства око 1000. године, успоставља се нова држава на овим просторима. током овог периода из Азије пристиже више номадских народа, Печењези, Узи, Кумани и Монголи који су 1241/2. године својом најездом драстично изменили демографску слику ових простора. Карактеристични налази овог периода су остава византијских икона и посебно богата, орнаментална камена пластика из Раковца. Те промене ће омогућити насељавање средњеевропског становништва (Немци, Пољаци, Чеси) током 13. и 14. века, а касније са турским освајањима од 14. до 16. века и масовније насељавање Срба са Балкана. Период касног средњег века значајан је и за појаву већег броја цркава и манастира подигнутих пре турских освајања овог дела Паноније и градова као што су Бач, Вршац, Митровица, Ковин, Купиник и Земун.

Историја

Војводина од средњег века до друге половине 19. века

Историјски део сталне поставке приказује период од средњег века до друге половине 19. века. Почиње информацијама о мултиетничком развоју Војводине.

Од Косовске битке почело је исељавање српског становништва из области јужно од Саве и Дунава у крајеве северно од тих река, што је у далеко већим размерама настављено после слома Угарске средином 16. века. Тако се старом слоју словенског становништва, које је још од Сеобе народа егзистирало широм Угарске, најпре у време Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, а потом у доба угарско-турских ратова и сремских деспота, као и под Турцима у 16. и 17. веку, прикључило у великим масама српско становништво са Балкана, чиме су Срем, Бачка и Банат, Поморишје и Барања постали нове српске земље. У нова насеља Срби су преносили своју традицију, културу и веровања. Ктитори из породица српских деспота подигли су у периоду од 15-17. века велелепне манастире на падинама Фрушке горе. На сталној поставци овај период је представљен копијама фресака св. Саве, Деспота Стефана Лазаревића, Максима Бранковића, фотолитографијом Мирослављевог јеванђеља из 1897, као и Четворојеванђељем архиепископа Максима Бранковића из 16. века.

Аустријско-турски ратови вођени на овим просторима од 1683. до 1739. године условили су велика миграциона кретања и знатно изменили административну и војну границу Аустрије и Турске. У том периоду одиграла се Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690, када је српски народ населио Бачку, Банат, Срем и подручје све до Будима и Коморана. За заслуге у рату против Турске и одбрану јужних граница монархије бечки двор је српском народу почев од 1690. године, издао читав низ привилегија које су се односиле на културно-просветну, а пре свега верску аутономију. Ови догађаји илустровани су гравирама победоносних битака против Турака: код Сланкамена 1691, Сенте 1697, Петроварадина и Темишвара 1716. године, портретима и личним предметима значајних личности овог периода српске историје и гравирама привилегија које су издали аустријски цареви Леополд I, Карло VI и Марија Терезија.

У оквиру теме о миграцијама и колонизацијама приказана је планска колонизација Немаца, Мађара, Словака, Румуна и Русина у 18. веку. У то време територија данашње Војводине у политичком и привредном погледу била је подељена на засебне административне области: Војну границу која је формирана 1702. године и жупанијске области под цивилном управом. Пораст становништва условио је оживљавање привреде, занатства и трговине као и развој градова што је приказано урбарима, предметима из одређених занатских радионица, цеховским писмима, печатима, заставама занатлијских удружења, грбовима и гравирама градова.

Мултиетничност је подразумевала и присуство више конфесија. Тако се духовни живот на овом подручју одвијао у оквиру православне и католичке цркве као и других верских заједница (јеврејска, протестантска и гркокатоличка). О томе сведоче бројни предмети на изложби: црквени сасуди, свештеничке одежде, богослужбене књиге, портрети свештених лица, делови иконостаса и гравире фрушкогорских манастира.
Политички живот прве половине 19. века у Војводини обележила су два значајна историјска догађаја. Као одјеци Првог српског устанка из 1804. плануле су Тицанова буна у Срему (1807) и Крушчичка буна у Банату (1808). Под утицајем револуционарних збивања у Европи 1848/9. српски народ је повео борбу за територијалну и политичку аутономију, што је резултирало стварањем посебне крунске области: Војводство Србија и Тамишки Банат (1849-1860). Ове догађаје илуструју портрети знаменитих учесника, гравире важних догађаја и битака, оружје тог периода.

Привредне и политичке прилике у 18. и 19. веку условљавале су културни и просветни развој Срба на овим просторима. Већ крајем 18, а нарочито током 19. века Срби су остварили значајне успехе на овим пољима. Први су међу јужним Словенима покренули своје народне новине и основали своју Матицу српску 1826, издавали Летопис Матице српске, отворили две гимназије (Карловачку 1791. и Новосадску 1810), учитељске школе у Сентандреји (1812) и сомбору (1816) и две богословије. Штампали су знатан број књига и уџбеника. Овај сегмент културног живота илуструју предмети везани за почетак и рад Матице српске (оснивачки акт, портрети оснивача и први бројеви Летописа), развој школства (први буквари и школска учила из 19. века), штампање првих књига (Историја словенских народа Јована Рајића из 1794/5, и Стематографија Христифора Жефаровића из 1741). Друштвени живот одвијао се у оквиру књижевних читаоница, ђачких и певачких друштава и позоришних дружина које се оснивају у свим већим местима Војводине, што је илустровано предметима из позоришног живота, позивницама и програмима поводом разних беседа и забава.

Формирање грађанског друштва и западноевропски утицаји у начину живота, одевања и становања приказани су на изложби деловима грађанске одеће, намештајем израђеним у карактеристичним стиловима (барок, бидермајер, други рококо), сатовима, стаклом и порцеланом из 18. и 19. века. Збирка сребра, из заоставштине патријарха Јосифа Рајачића из 19. века, највећа је збирка бечког сребра у Војводини.

У то време развијају се и поједине спортске дисциплине – стрељаштво, мачевање, пливање, бициклизам, а на изложби су заступљене раритетним предметима (бицикл из 1880, стрељачка застава и мета из 19. века, штоперица Лазе Костића, медаље).

(Сузана Миловановић / Љубица Отић)

Етнологија

Вишевековна преплитања словенских, угро-финских и германских народа на подручју Панонске низије и Подунавља довела су до заједничког живота бројних етничких група на данашњој територији Војводине – Срба, Мађара, Словака, Румуна, Русина, Хрвата, Немаца и других. У историјском развоју сви народи су сачували и одређене посебности – обичаје, народну ношњу и слично.

Предмети изложени на сталној поставци на сликовит и уверљив начин говоре о човеку са простора Војводине, о његовом природном, културном и друштвеном развоју током 19. и 20. века. Полазећи од чињенице да се народна култура ствара вековима и под различитим културним утицајима, поставку чине оне теме које су само језгро народне културе Војводине: народна архитектура, пољопривреда, ткање, ћилими, уређење куће, обичаји и народне ношње.

Плански развој и обликовање војвођанског села, од разбијеног до ушореног типа, било је прописано административним актима и изразито се развило у време хабзбуршких колонизација.

У циљу бољег разумевања теме, изложени су планови ушоравања насеља и планови кућа, затим алатке за израду тршчаног крова, фасадни украси и њихови калупи. Најупечатљивији предмет представља део трема из прве половине 19. века који је пронађен у Срему.

Природни услови војвођанске равнице пружали су велике могућности за развој земљорадње, сточарства и риболова.

Изложене су алатке за окопавање, сетву и жетву усева, делови чобанске одеће, пастирски прибор и запрежна опрема. Истакнуто место заузима дрвени плуг са колечкама и јармом из 19. века.

Породичне потребе за текстилом задовољаване су углавном у оквиру домаћинства, тако да је ткачка радиност била изузетно развијена код Српкиња, Румунки и Шокица. Истовремено је занатска ткачка делатност била развијена код Словака и Мађара.

На изложби се може пратити процес ткања, од припреме пређе до финалних производа, могу се видети употребне алатке: маказе за стрижу, трлице, гребена, преслице, вретена, мотовила итд.

Да би се значај ткања у породици још више истакао, на поставци је изложен разбој из Стапара који се сматрао једним од највећих ткачких центара домаће радиности код нас. У лепоту ћилима, избор орнамената и боја посетилац изложбе може да се увери посматрајући предмете из 19. века који су ткани традиционалним техникама, клечаном и техником чункања.

На уређење сеоског ентеријера у Војводини пресудну улогу имало је имовинско стање власника, али и етничка и верска припадност. Наиме, развој основне троделне куће – соба, кухиња, остава – у соба, кухиња, соба – првенствено је захтевао новац за преуређење, док су распоред и функција постојећег намештаја остајали исти.

Како би се добила што потпунија слика о уређењу ентеријера, изложен је намештај за одлагање одеће, за спавање и седење, постељина, поњаве, прибор за осветљење, иконе на стаклу. Традиционална кухиња представљена је архаичним примерцима посуђа од керамике, метала и дрвета, док је посебно место дато прибору за мешење и печење хлеба.

Богатство духовног и друштвеног живота становника Војводине приказано је обичајима породичног циклуса – свадба, рођење, детињство и смрт. Изложени су свадбени штапови, деверски пешкир, чутура, колевка са опремом, дечије играчке, покров, пешкир за крст, босиљкача и други предмети.

Народне ношње на сталној поставци груписане су према типологији која се развила као последица различитих културно-историјских утицаја и климатских одлика Панонске низије. Основни тип ношње у Војводини је тзв. панонски, који се одликује широким одевним предметима од белог ланеног, кудељног или памучног платна.

На овај тип одеће надовезују се карпатско-степски утицаји који су присутни у облику сукнених и крзнених одевних предмета.

Средњеевропски тип ношње у Војводини развија се као последица планског насељавања становништва из различитих области средње Европе. Они са собом доносе индустријске тканине и нове кројеве одеће.

„Сећање на стари крај“ је мото сегмента сталне поставке на којем су изложене ношње становништва колонизованог после Првог и Другог светског рата.

(Љиљана Трифуновић)

Дунавска 37

У новијој згради Музеја Војводине (Дунавска 37), наменски изграђеној 1970. године по пројекту архитекте Ивана Витића за Музеј социјалистичке револуције Војводине и након интеграције са Војвођанским музејом 1992. године у јединствени Музеј Војводине, у њу је смештено Одељење за новију историју које се бави истраживањем, прикупљањем, обрадом, заштитом и презентацијом музејског материјала из историје Војводине у 20. веку и постављена стална изложба која приказује политичку, привредну и војну историју Војводине од 1918. до 1945. године. Зграда музеја, заједно са екстеријером и сталном изложбом, сама по себи има споменично обележје и представља једну нераскидиву целину.

На сталној поставци је изложено, обиље прворазредног музеолошког материјала, из депоа збирки Одсека за новију историју. Ти артефакти су незаобилазна материјална сведочанства историјских догађања на простору Војводине у првој половини 20. века.

Периодом између два светска рата, на сталној поставци, доминирају политички догађаји и личности, привредни развој, колонизација и изградња инфраструктуре.

Антифашистичка борба нашег народа и учешће Црвене армије у борбама на нашем тлу, представљена је на сталној поставци детаљније и разноврсније, тако да даје једну незаобилазну едукативну форму и поуку о Другом светском рату.

Политички живот

Присаједињењем Војводине Србији и стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца са династијом Карађорђевића 1918. године, остварен је вековни циљ националне борбе војвођанских Срба.

До доношења Видовданског устава (1921) траје државно-правни провизоријум који на подручју Војводине са Сремом, обележава власт Народне управе за Банат, Бачку и Барању, чији се одсеци постепено утапају у министарства нове државе. Од 1922. до 1929. године Управа у Краљевини врши се преко области, а после тога преко бановина. Дунавска бановина са седиштем у Новом Саду обухватала је Војводину и Шумадију. Политички живот на територији Војводине од 1918. до 1929. године одвија се преко политичких странака: српских, југословенских, мањинских, грађанских, радничких. У том периоду одржано је више редовних и превремених парламентарних и локалних избора.

Врхунац парламентарне кризе, настале крајем двaдесетих година, представља увођење краљеве диктатуре 6. јануара 1929. године. Обнова парламентаризма, Октроисаним уставом (1931), није донела сређеније прилике у страначком животу. Режимске странке су на изборима 1931, 1935. и 1938. године побеђивале опозицију, чији део чине и аутономистичке тенденције у Војводини.

После убиства краља Александра 1934. године, успостављено је Намесништво које је постојало до војног пуча 1941. године, изведеног као реакција на приступање владе Цветковић – Мачек Тројном пакту.

Крајем тридесетих година долази до јачања профашистичких и иредентистичких снага међу војвођанским Немцима и Мађарима. Истовремено се приближавањем фашистичке опасности, долази и до организовања патриотских снага за одбрану земље у чему предњачи омладина.

Привредни развитак Војводине између два светска рата

Уласком Војводине у Краљевину Србију, односно Југославију, крајем 1918. године, темељно су измењене околности њеног дотадашњег привредног развитка. Војвођанска привреда морала је да се преоријентише на неразвијено југословенско унутрашње тржиште. Она је престала да буде велики извозник житарских и млинских производа на средњеевропском тржиште.

Недостатак енергетских извора у Војводини и недовољан развој потрошње онемогућавали су шири размах електрификације.

Политика индустријализације у Југославији, заснована на систему заштитних царина, више је одговарала оним крајевима који су већ имали развијену индустрију. У Војводини су 1923. године биле 193 банке. Од тога су, с обзиром на националност власника банковног капитала, биле 41 немачка, 35 српских, 34 мађарске, 7 словачких и 6 румунских банака.

Занатство је од свих привредних грана у Војводини највише напредовало, квантитативно и квалитативно, јер за оснивање занатских предузећа није био потребан већи капитал.

Почетком тридесетих година општа привредна криза обухватила је све гране војвођанске привреде. Њене последице биле су изражене општим падом извозне трговине, куповне моћи становништва, падом цена индустријске робе, најамнине и сломом приватног банкарства.

Војвођанска железничка мрежа износила је 1.903 км, што је представљало четвртину југословенске железничке мреже. У Војводини је 1919. године било 4.699 км друмских путева, а до Другог светског рата изграђено је 1.307 км нових путева.

Антифашистичка борба у Војводини 1941-1945. године

Војводина којој су припадали Банат, Бачка, Барања и Срем, је током Априлског рата била поседнута од агресорских трупа Хитлерове Немачке и њених савезница и подељена на три потпуно одвојена окупаторска подручја. Банат је формално ушао у састав Недићеве Србије, Бачку и Барању су заузеле трупе Хортијеве Мађарске док је Срем ушао у састав Павелићеве усташке Независне Државе Хрватске.

Углавном мирно запоседање Војводине било је праћено разноврсним облицима терора који су окупатори спроводили у сарадњи са делом домаћег становништва. Жртве су претежно биле из редова Срба, Јевреја, а делом и Рома. Историјска је чињеница да НОБ у Војводини организује и води КПЈ са младим комунистима и другим истинским родољубима. На путу покретања оружане борбе, у циљу протеривања окупатора из земље, налазиле су се бројне тешкоће и проблеми. Упркос томе, оружана борба, покренута јулских дана 1941, наставила је да се развија, углавном узлазном линијом и непрекидно трајала све до коначног тријумфалног завршетка рата на тлу Југославије 15. маја 1945. Партизанске снаге са простора Војводине бориле су се не само на своме тлу већ и широм осталих делова Југославије: у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Словенији. Тиме су дале значајни допринос у коначном протеривању окупатора и њихових бројних сарадника и повратку слободе. Како је народноослободилачка борба у Војводини у суштини била антифашистичка она је, као саставни део антифашистичке борбе вођене у другим крајевима Југославије, била нераскидиви део те борбе вођене у осталим деловима Европе и света, чијој је завршној победи дала пажње вредан допринос не само великим бројем сопствених жртава већ и евидентним, неспорним успесима у уништавању живе и материјалне силе окупатора.

Црвена армија у борбама на тлу Војводине и Југославије

На основу споразума у Москви објављеном 28. септембра 1944. године делови 2. и 3. украјинског фронта Црвене армије учествовали су у борбама вођеним у појединим деловима Југославије, пруживши значајну подршку јединицама Југословенске армије.

У Југославији су јединице Црвене армије садејствовале у борбама у Тимочкој Крајини, при ослобођењу Баната и Бачке, Београдској операцији, битци на Батини и ослобађању Барање, борбама на мостобранима код Вировитице и Болмана и на Сремском фронту.

Поред тога, од СССР-а је, на основу истог споразума, примљена и значајна помоћ у оружју, војној опреми и другом ратном материјалу.

У борбама на подручју Југославије погинуло је око 8.000 припадника Црвене армије.

Музеј присаједињења 1918.

Аустријско-турски ратови који су се водили на Балканском полуострву, покренули су масовне сеобе Срба са Косова и Метохије, односно Старе Србије према северу и западу у аустријско царство, где су населили просторе у којима су од давнина живели њихови сународници.

На иницијативу Покрајинске Владе Војводине током 2016. године покренута је процедура да се у оквиру Музеја Војводине оснује одељење које би третирало тему присаједињења војвођанских области Србији 1918. године. Иницијатива Покрајинске Владе Војводине поклапала се са обележавањем три значајна датума из националне историје:

стогодишњица од завршетка Првог светског рата (11. новембар 1918);
стогодишњица од одржавања Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Новом Саду (25. новембар 1918);
стогодишњица од ослобођења и уједињења Јужних Словена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (1. децембар 1918

С тим у вези Музеј Војводине је приремио правну основу која је омогућавала оснивање новог одељења, а коју је потврдио Управни одбор на својој седници од 23. фебруара 2017. године (МВ дел. бр. бр. 01-161/2). Одељење је названо Музеј присаједињења 1918. (скраћено МП1918).

За простор деловања Одељења Музеја присаједињења 1918, одређен је део зграде који се налази између Музеја Војводине и Архива Војводине у њеном јужном крилу у укупној површини од око 250 м². Како део зграде која је одређена за простор Музеја присаједињења 1918, није била функционална за музејско деловање било је потребно да се она преуреди, односно адаптира – што је учињено током 2017. и 2018. године, баш као што се преуредио и цео простор испред и око зграде Музеја присаједињења 1918, који је добио назив Парк Присаједињења.

За руководиоца Одељења Музеја присаједињења 1918, постављен је Зоран Вељановић, кустос – историчар, архивски саветник, који је уједно и заменик директора, са задатком да прикупља, чува, обрађује и излаже предмете који третирају ове теме и у години јубилеја припреми сталну изложбену поставку на којој би се приказала Велика народна скупштина у Новом Саду 1918, са свим значајним личностима које су изнеле тај догађај као круне напора Срба из војвођанских области за својом слободом и уједињењем са матицом Србијом (изложбена поставка је свечано отворена 25. новембра 2018, и доступна је за посете сваког дана осим понедељком). Истовремено се, по пројектованом плану прикупљања музејских предмета за збирке одељења отпочело са интезивним радом те је у прве две године прикупљено, откупљено или добијено на поклон више стотина музејских предмета. Од 2023. године, у одељењу ради и Димитрије Михајловић, кустос-историчар.

До данас прикупљени и стручно обрађени предмети распоређени су по тематским целинама, односно збиркама: Збирка историјских предмета, Збирка портрета знаменитих личности из доба Присаједињења 1918, и Збирка Српских добровољаца и колониста из Великог рата. Предмети су углавном са краја деветнаестог и прве половине двадесетог века, дочим су уметнички предмети попут портрета краља Петра, регента Александра, Јаше Томића итд. из новијег па и савременог времена. Системско прикупљање музејских предмета на теренским истраживањима тек предстоји у пуном интезитету.

Одељење Музеја присаједињења 1918, је осмислило и покренуло издавачку делатност која на различите начине стручно третира тему присаједињења. Едиција је названа Присаједиње 1918, и у њој су током 2017. и 2018. године објављене књиге и други стручни текстови (књиге се могу читати у стручној библиотеци или купити у сувенирници Музеја Војводине):

Књ. 1: Драго Његован, Документи о Присаједињењу Срема, Баната, Бачке и Барање Србији 1918. Документи и прилози, треће издање, Нови Сад 2017.
Књ. 2. Споменица ослобођења Војводине: 1918. Друго издање, приредио др Драго Његован, Нови Сад 2017.
Књ: 3. Војводина: 1918- 1938. Друго издање, приредио др Драго Његован, Нови Сад 2017.
Књ. 4. Зоран Вељановић, Југославија потреба или заблуда, Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918, треће издање, Нови Сад 2017.
Књ. 5. Култура и идентитет Буњеваца, ур. Др Драго Његован, Зборник са научног скупа одржаног у Новом Саду 18. фебруара 2017, Нови Сад 2017.
Књ. 6. Васа Ешкићевић, Из мог ратног дневника 1914-1919. Приредио др Слободан Бјелица, Нови Сад 2018.
Књ. 7. Записници привремених органа власти у Новом Саду 1918 – 1919. Приредила Љиљана Дожић, Нови Сад 2018.

Књ. 8. Зоран Вељановић, Ванда Војводић Мицова, Записници Српског народног одбора у Великом Бечекреку, едиција Присаједињење 1918 књ. 9, Музеј Војводине и Историјски архив Зрењанин, Зрењанин – Нови Сад 2019.

Књ. 9. Зоран Вељановић, Добровољачка колонија Бајмочка Рата 1918 – 1941. Прилози за историју добровољачких колонија у Војводини, Музеј Војводине, едиција Присаједињење 1918, књ. 10, Музеј Војводине, Нови Сад 2020.

Књ. 10. Зоран Вељановић, Личности и догађаји из доба присаједињења Војводине Краљевини Србији 1918. Музеј Војводине, едиција Присаједињење књ. 11, Нови Сад 2021.

Књ. 11. Зоран Вељановић, Павле Добановачки и Српски народни одбор у Сентомашу/Србобрану 1918. Музеј Војводине, едиција Присаједињење књ. 12, Нови Сад 2022.

Књ. 12. Зоран Вељановић, Ванда Војводић Мицова, Знамените личности Великог Бечкерека из доба ослобођења и уједињења 1918. Музеј Војводине и Историјкси архив Зрењанин, едиција Присаједињење књ. 13, Нови Сад–Зрењанин 2022.

Књ. 13. Зоран Вељановић, Панчево Српска Спарта и присаједињење Војводине Србији 1918, Музеј Војводине, едиција Присаједињење књ. 14, Нови Сад 2023.

Медицинска музејска збирка – Пастеров завод

Почетком 2018. године иницијативу за оснивање Медицинске музејске збирке као депанданса Музеја Војводине у Заводу за антирабичку заштиту – Пастеровог завода у Новом Саду, подржао је Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама и Покрајнски секретаријат за здравство. О музејској збирци би се, у музеолошком смислу и у складу са законом, старао Музеј Војводине, као најзначајнија и матична музејска установа у АП Војводини. Након давања сагласности Покрајинске владе, дошло је до измене и допуне статута Музеја Војводине и Завода за антирабичку заштиту – Пастеровог завода, у Новом Саду, и потписивање Уговора (03.04.2018) којим су дефинисана права и обавезе везане за заштиту, очување и промоцију медицинске музејске збирке.

Пастеров завод у Новом Саду основан је 1921. године, као републичка референтна установа за беснило. Проглашен је заштићеним спомеником културе 2001. године. Комплекс Пастеровог завода као споменика културе обухвата главну зграду, дрвену зграду поред главне и бисту Луја Пастера у бронзи која се налази између две зграде, рад вајара Ђорђа Јовановића, 1932. године. Статутом завода регулисана је једна од делатности: да чува и излаже медицинске инструменте и друге предмете од значаја за историју медицине. Збирка старина за сада обухвата:

старе микроскопе и другу опрему од оснивања завода,
узорке Хемптове вакцине против беснила,
колекцију медицинских инструмената др Милана Симоновића,
колекцију ловачких трофеја проф. др Војислава Јовановића,
намештај кабинета судије Милана Миновића,
колекцију старих фотографија Пастеровог завода и других медицинских установа из Војводине.

Детаљно је приказан живот и рад оснивача завода др Адолфа Хемпта (1874–1943), рођеног Новосађанина и творца најбоље модификације Пастерове антирабичне вакцине. Изложбе и колекције су распоређене у главној згради и дрвеној кући која се води као Хемптова кућа. У главној згради изложбени простор обухвата кабинет директора, као и две просторије библиотеке. На спрату се налази соба са колекцијом намештаја и трофеја и ходник са ситним мобилијаром. У Хемптовој кући налази се изложба о животу и раду др Хемпта и изложба Медицински инструменти др Милана Симоновића.

Пастерово откриће вакцине против беснила представља камен темељац модерне медицине. Пре овог открића хемичар Пастер (Louis Pasteur, 1822–1895) је већ стекао светску славу проналасцима: узроци правилне ферментације и кварења вина, болести свилених буба, вакцина против антракса и многим другим.

Међутим, највеће успехе постигао је у малој лабораторији професора хемије у високој школи у Латинском кварту Париза. Вакцина против беснила довела је до осивања Пастеровог института у Паризу 1888. године. Убрзо су све државе по свету организовале своје установе за вакцинацију, већином под именом Пастеровог завода.

Први српски Пастеров завод основан је у Нишу под владавином краља Милана 1900. године. Аустроугарска је имала два Пастерова завода: у Бечу и Будимпешти. У свим осталим крајевима спречавала је њихово оснивање. Др Адолф Хемпт, општински лекар у Лукавцу, покушао је да оснује Пастеров завод 1912. године, али није успео у томе иако је за нови завод била подигнута врло лепа зграда, средствима фабрике соде у Лукавцу. После ослобођења и уједињења, у Краљевини СХС осниване су бројне превентивно-медицинске установе и Пастерови заводи: у Загребу (1919), Новом Саду (1921), Сарајеву (1922), Цељу (1924), Београду и Скопљу 1926. године.

Метода припреме потпуно мртве вакцине против беснила коју је први у свету увео др Хемпт 1925. као директор Пастеровог завода у Новом Саду, ускоро је прихваћена у целој Краљевини Југославији, а затим и у већини европских држава. Новосадски Пастеров завод остао је једини у држави после 1928, док су остали прерасли у хигијенске заводе и престали су да производе вакцину против беснила.

Музејски комплекс Кулпин

Насеље постаје пустара након Карловачког мира (1699) и ослобођења ових крајева од Турака. Царица Марија Терезија га је 1745. године даровала српској породици Вучковић-Стратимировић, пореклом из Херцеговине, и то за војничке заслуге у рату против Турака. У време аустро-турског рата 1737. године браћа Стратимировић – Богић, Томо, Иван и Никола – дигла су устанак у Херцеговини.

На позив тадашњег српског патријарха, Арсенија IV Јовановића Шакабенте, устаници из српских брђанских племена и арбанашки Клименти притекли су у помоћ Аустрији. Са турском војском су се сукобили код Новог Пазара, Сјенице и Нове Вароши. Надмоћне турске трупе присилиле су аустријску војску и устанике на повлачење. Бојећи се турске одмазде, патријарх је, заједно са пратњом и народом, кренуо на север.

У овој, тзв. Другој сеоби било je и устаника из Херцеговине. У јесен те године двoјица браће Стратимировића – Богић и Иван – кренула су са кнезом Алексом Миличевићем у Беч. Они су ишли с намером да цару пренесу поруку херцеговачког народа који је био спреман да са 30.000 момака помогне Аустрију у рату против Турске. Посредством грофа Херберштајна, војног заповедника у Крајини, и хрватског бана Јосифа Естерхазија, примљени су код цара Карла VI.

Као доказ за наведену понуду накнадно су прибавили и приложили „Изјаву“ херцеговачке скупштине и народа, коју су потписала 42 угледна херцеговачка главара. Један од њихових захтева био је да Аустрија пошаље своју војску у Херцеговину. Ратно веће је прихватило ову понуду. Међутим, у том тренутку тамо није било могуће упутити војску. Турске трупе су се утврдиле на Сави и Уни, па су се Богић и Иван са осталим избеглим Херцеговцима придружили Аустријанцима у рату против Турака на подручју Војне Крајине.

Рат је завршен Београдским миром 1739, којим је коначно утврђена граница између Аустрије и Турске на Сави и Дунаву. С обзиром на то да је Босна и Херцеговина остала у Турској, браћа Вучковић-Стратимировић затражила су од царице Марије Терезије одобрење за трајно настањивање на аустријској територији својих и неколико стотина других породица из Херцеговине. Царица им је прихватила молбу и признала племићку титулу. Повељом од 17. јула 1745. године даровала им је „селиште“ Кулпин са 10.000 јутара земље. Стратимировићи су за себе задржали 3.200 јутара.

Сваком брату је припало по 800 јутара, а остатак је, изузимајући ливаде, подељен на 80 „сесија“, које су дељене на половине или четвртине и додељиване новонасељеним породицама, с тим што је сваки брат задржао и право убирања тзв. десетка од својих 20 сесија. Сматра се да је тада у Кулпин насељено око 200 породица из Херцеговине.

Стратимировићи су куће саградили на ободу простране пољане – зване Долина, прво мале привремене, а затим веће, господске. Једна од њих налазила се на месту где је данас словачка евангелистичка црква. Из тог времена је сачуван тзв. мали дворац (друга половина 18. века) и „велики дворац“ или „каштел“, изграђен 1826. године. На другој страни долине, преко пута, саграђена је православна црква, парохијални дом, српска школа и општинска кућа.

Православни храм је грађен 1809–1813. године, на темељима некадашње дрвене црквице. Посвећен је Вазнесењу Исуса Христа (празник познат у народу под називом Спасовдан). Краси га велелепни иконостас, рад познатог војвођанског сликара Јована Кљајића (1846-1862). У порти цркве сахрањени су неки од чланова породице Стратимировић.

Подижући насеље, Стратимировићи су се првих година након досељавања прилично задужили. Право убирања прихода од аренде су, погодбом из 1756. године, уступили барону Франу Брњаковићу, и то на 10 година. Та година се помиње и као година почетка досељавања Словака у Кулпин. Словаци данас чине већину становништва овог насеља. Михал Харминц (1869–1964), чувени словачки архитекта, и Феликс Кутљик (1883–1954), публициста и привредник, потичу из ове средине.

Породица Стратимировић дала је неколико угледних и образованих личности. Међу њима се посебно истичу Стефан и Ђорђе Стратимировић. Стефан Стратимировић, карловачки митрополит (1790–1836), неколико деценија је био духовни и идејни вођа српског народа у Хабзбуршкој монархији. Вештом и проницљивом политиком помагао је ослободилачку борбу Срба у Првом и Другом устанку против Турака.

Заслужан је за оснивање прве српске гимназије (1791) и прве богословије (1794) у Сремским Карловцима, затим гимназије у Новом Саду (1810), учитељске школе у Сентандреји (1811) и многих других просветних и културних установа. Ђорђе Стратимировић (1822–1908) био je командант српске војске у револуцији 1848/49. Ђорђе је од 1849. активно службовао у аустријској војсци и стекао чин генерал-мајора. За Аустрију је вршио дипломатске мисије у Црној Гори, на Крфу, у Епиру, Србији и Италији.

Дворац и већи део имања је у другој половини 19. века од Стратимировића откупио Матеј Семзо од Камјанике. Ова мађарска породица кратко је газдовала у Кулпину. Посед су 1889. године продали Лазару Дунђерском.

Породица Дунђерски управљала је имањем до краја Другог светског рата, тј. до 1945. године. Лазар и његов син Ђорђе дали су значајан допринос унапређењу пољопривреде у овом крају. Поред Кулпина, Дунђерски су били власници велепоседа у Чебу (данашњем Челареву), Камендину, Бечеју, Црној Бари и Хајдучици. Они су имали и палате у Пешти и Новом Саду. У њиховим домовима, укључујући и дворац у Кулпину, често су биле у гостима истакнуте личности културног, политичког и јавног живота оног времена. Велики дворац су, према пројекту новосадског архитекте Момчила Тапавице, реконструисали 1912. године. Имање им је, на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији, одузето 1945. године. Комунистичка власт Демократске Федеративне Југославије је овим законом прописала земљишни максимум од 30 хектара. Вишак земље је одузиман и национализован. Одузимањем земље велепоседницима, банкама, црквама и другим субјектима створен је тада огроман земљишни фонд, који је дељен беземљашима и колонистима из пасивних и ратом уништених крајева ондашње Југославије. Тај чин довео је до крупних промена у аграрно-поседовним односима у Војводини.

На имању Дунђерских у Кулпину је након национализације основана пољопривредна задруга, која је све до 1991, односно до уступања комплекса Пољопривредном музеју користила дворац и помоћне објекте.

Комплекс са оба дворца, парком и украсном оградом је 1970. године, заштићен као културно добро. Он је 1991, одлуком Скупштине АП Војводине проглашен спомеником културе од великог значаја.